covjek je pozivao svog poznanika u džamiju. Bio je petak i odjekivao je
džumanski ezan.“Podji sa mnom u džamiju.“ rece mu. “Petak je, trebamo
klanjati džumu. “ “Ti znaš da ja ne idem u džamiju “, rece mu poznanik. “Znam, ali baš me interesuje koji je razlog?“ “Šta ja znam“, rece.“Možda malo utice okolina, a i svakako
izbjegavam da mi se pegla na pantalonama ne pokvari prilikom saginjanja u namazu.“
covjek se nasmija. Rece:“Vjerovatno se šališ. Zar zbog toga odustaješ od odlaska u džamiju?““Potpuno sam ozbiljan“;odgovori mu poznanik.“Znaš da mnogo vodim racuna o odjeci i da mnogo volim zelenu odjecu.“I zaista je bilo tako. cisto i lijepo bi se nosio, a na sebi bi uvijek imao nešto od zelene odjece koja je bila ispeglana. “Dobro“ ,rekoh. “Da li si ikad išao u džamiju?“ “Dok sam bio dijete išao bih ponekad sa dedom, ali tada nisam mislio na pantalone, no sada cisto sumnjam da bih otišao.“ covjek je bio razocaran i poražen zbog ovog što je cuo. Pokajao se što je uopšte zapocinjao razgovor. Medutim, dva mjeseca kasnije, covjek je cuo da mu je poznanik, ipak, došao u džamiju, te odmah ode tamo. Uistinu, poznanik je bio u džamiji, ispred svih poredanih safova i opet na sebi imade zeleno odjelo. covjek mu se polako približi i tihim glasom ga upita: “Rekao si da neceš doci u džamiju?“ Poznanik mu ništa ne odgovori. Ležao je na tabutu prekriven zelenim prekrivacem, pripremljen za dženazu.“
