Prva prica: "Zelim se pokriti, ali mi brane"

“Sellam alejkum!

Napisacu svoju pricu samo da bi svi iz nje nesto izvukli. Moja prica ima tuzan kraj. Ali se jos uvek nadam srecnom..

Kad sam saopstila ocu da bih htjela nositi hidzab, psovao je sve: islam, Poslanika a.s., Boga... nije mogao da se oporavi od toga, poceo je piti tablete. Naisla sam na gori docek nego sto sam mislila. Kako god, nastavila sam klanjati i uciti, bila sam ubjedjena da cu se pokriti bez obzira na sve. Vrjeme je prolazilo, a moj otac bi svaki put psovao… Nije mi dao da idem na predavanja, u dzamiju, da citam knjige.. Htjeo je da ih sve pobaca. Nisam mogla da verujem sta se desava. Majka me je molila da sacekam jos malo, ali ja nisam zelela i rekla sam joj da cu to uraditi uskoro.

Iako sam mislila da ce to biti uskoro, nije. Pocela je skola, ja nisam nosila hidzab. Boljelo me, ali sam i dalje vjerovala da cu ga vec sljedeceg dana staviti. Nije me bilo strah za sebe, vec za porodicu. Vreme je letjelo. Skola je vec izmakla. I dalje sam vjerovala, trudila se… Sa momkom sam pricala stalno o vjeri, povecavala sam svoj iman. Stalni namazi, dove, dodatno su me ojacali. Boljeo me svaki moj dan bez hidzaba, stalno sam plakala. Nikad u zivotu mi nije bilo tako tesko.

Skoro svako vece bih plakala i ujutru se budila otecena. Kad ce kraj… pitala sam se stalno. Molila sam za uputu mog oca, ali on je samo nastavljao… Proslo je vec godinu dana od pocetka. Ja se jos uvek nisam pokrila. Zelja je jos uvek postojala. Jednog dana osjetila sam snazan pokret u stomaku. Da li je to taj momenat? Poslala sam ocu poruku, da ja to stvarno iskreno zelim...dosao je kuci, sa psovkama poplavio sve nas, slomio kompjuter i iscepao sve islamske knjige koje je mogao da nadje. Nije me bilo strah, cak i da me udari. Otisao je i rekao da se nikad nece vratiti.

Nisam bila ni utucena niti ista. Majka me je i dalje molila da stanem i da se pokrijem kada odem na fakultet, za pola godine. Rekla je da nema novca da izdrzava dva brata i mene, da je otac nece ni pogledati... Drhtim dok ovo pisem... Rekla mi je da sama odlucim. Probudila sam se prije nego sto sam otisla u skolu... drhtala sam, znojila se. Ne mogu dalje pisati… Nisam to uradila, samo zbog njih. Zbog porodice.

Otac se vratio cim je saznao da to nisam uradila. Dusa mi se otkida dok ovo pisem. Od tad, iman mi je opao, nisam vise ista, niti cu ikada biti. Ne znam cemu da se nadam... Sta da radim... Svaki efendija, predavac.. mi je rekao da sacekam. Da dovim. To i radim. Samo sa mnogo, mnogo manje nade. Nadam se da cu se udati, ali otac mi nece ni to dozvolit.

Ne znam koliko je moja odluka bila ispravna, ali me je pokosila u svakom smislu. Ne mogu vise da se borim… Boli me svaki dan, svaki sat bez mahrame… Sestre moje, uzmite pouku. Allah da pomogne svima koji su u slicnoj situaciji. Lakse mi je sad kad sam ovo napisala, ali i dalje me probada bol.. Kako dalje? Sta da radim...? I dalje se nadam da ce mahrama nekada biti moja stvarnost.“
****

Druga prica: "Nisam odustajala od hidzaba"

"S Allahovom s.w.t miloscu cu vam napisati moj put do hidzaba. Rodjena sam u islamskoj porodici, za svog djetinjstva samo sam zapamtila da mi je nana klanjala pet dnevnih namaza, i nije joj bilo bitno gdje je namaz docekala tu bi ga klanjala. Kao djete isla bi i u mekteb i hvala Allahu dosta toga sam naucila, ali tokom moga odrastanja nisam nista znala sto se tice serijata i kako se ponasati kao jedna muslimanka.

Uvjek sam bila ubjedjena da se samo stare nene prekrivaju, jer mi niko nikad nije reko kad zena/djevojka mora biti propisno obucena. Sto vise kad sam upoznala par sestara koje su serijatski obucene cula sam one bosanske komentare "Sta ce joj marama, mlada je ona, ima vremena." Pa me je to stovise sve zbunjivalo. Odlucila sam se, u ime Allaha, da malo vise pocnem citati i saznavati stav islama o ovoj temi, sto sam uz, Allahovu pomoc, preko par clanova moje familije saznala dosta toga...

Pocela sam, ellhamdullilah, da klanjam, da postim, da dajem zekat, ali kad je bio hidzab u pitanju bili su malo veci problemi. Kad sam se odlucila da tu vjest, ili tako reci zelju, da kazem svojim roditeljima, bilo je gore nego sto sam ocekivala.

Sjela sam jedno jutro sa svojim babom i mamom i rekla im: "Meni je zelja da se, u ime Allaha, prekrijem". Usljedio je momenat tisine iza koga je odma dosao odgovor: "Ni govora", i: "Ako se mislis pokrivati izadji iz ove kuce i radi sta hoces" - ovo su bile rjeci moga babe. A mama mi je rekla: "Ako se prekrijes mi cemo te se odreci"!!!

Sve sam mogle nekako preko svog zeludca prevaliti, ali ove mamine rjeci nisam mogla nikako, jer to me je jako pogodilo. Ja sam onako uplakano gledala u njih i razmisljala kako bi to ja na najblazi nacin objasnila da bi me razumjeli, ali pustila sam tu temu na miru neko vjreme.

Kako bi vjreme prolazilo ja bi na lijep nacin nekad to spomenula i uvjek bi bili isti komentari samo su uvjek bili sve vise i vise blazi. Jedno jutro je osvanulo i mama je htjela da je vodim u prodavnicu bilo je tako reci vrjeme podne namaza, pa joj rekoh: "Odoh ja, inshAllah, prvo klanjati, pa cemo onda ici". Kad sam klanjala namaz i krenula preko vrata, nesto me je prosto vuklo nazad u kucu, nije mi dalo da izadjem iz kuce kao sto bi uobicajno izlazila, tako da sam rekla majci: "Ja ovakva ne idem nigdje, ici cu samo propisno obucena, ako neces samnom takva, ja ne idem ovakva, dosta me je vremena svjet gledo onakvu kakvu me nebi smio vidjeti".

Mama je blijedo gledala u mene, ali posto je morala, taj dan, do prodavnice nije mi nista rekla, pa sam isla sa njom pokrivena. Proslo je dva ili tri dana ja, elahmdullilah, pokrivena i kontam da su me akceptirali ovakvu. Ali, subhanAllah, jedno jutro osvanu iznenadzujuce za mene, mama me napade zestoko s rjecima: "Ja sam tebi rekla za tu mahramu, nemoj slucajno da te vidim vise u njoj, ko te nagovori na to, da mi je znati. Nemoj slucajno da si dosla po mene takva na poso!!"

Dan je prolazio, i bi vrijeme da odem po mamu na poso, ali problem je kako otici, propisno obucena ili ne? Odlucila sam se, u ime Allaha, da idem onako kako bi trebala da izadjem iz kuce, razmisljajuci da ako majka ne htjedne sjesti u auto, onda ja necu otkrivena dolaziti po nju, nego ovakva kakva jesam. Otisla sam do njenog posla, ugledala me je pokrivenu, pa sam vidjela u njenim ocima da je neopisivo ljuta, ali sam se tjesila sa tom cinjenicom da mi je to samo iskusnje. Molila sam dragog Allaha za olaksanje i da ustrajem u toj odluci.

Danas, nakon godinu dana, ellahamdullilah, nemam tih problema uopste, niti od strane roditelja, niti drugih ljudi. Hvala Allahu, s.w.t, sto me je uputio na pravi put i dao snagu i iman da ustrajem na ovoj odluci.

Sestre moje mile, vi koje imate iste probleme u porodici, ako vam je nijet u srcu da se pokrijete, uradite to u Allahovo ime, i onda saburite maltretiranje i ponizavanje od strane roditelja i drugog naroda. Uz Allahovu pomoc vi ce te pobjediti, a iskusnja su sastavni dio zivota jednog mumina.

Molim plemenitog Allaha da nam podari sabur i cvrst iman, da nas uputi na pravi put, na put onih kojim je dao svoje blagodati a ne na put onih na koje se je On rasrdio, niti onih koji su zalutali, amin!

Assalaamu alaikum wa rahmetullahi wa barakatuhu."