- Najbolje stvorenje koje je ikada stvoreno, posljednji Allahov Poslanik, s.a.v.s., prenio je da je Allah, s.v.t., u hadisi-kudsijju rekao: ’’Ko ezijeti Mog evliju (štićenika), Ja sam mu objavio rat!’’ Kažu imam Šafija i Ebu Hanife: ’’Ako učenjaci nisu Allahove evlije, onda Allah nema evlija.’’ (2)

- Rekao je Allahov prijatelj i vjerovjesnik Muhammed, s.a.v.s.: ’’Nije od nas onaj ko ne poštuje starijeg, ni onaj ko nije milostiv prema mlađem, ni onaj ko ne zna pravo i vrijednost učenog.’’ (3)

- Četvrti pravedni halifa i amidžić Resulullaha, s.a.v.s., mudrac ummeta, Alija, r.a., rekao je: ’’Prava koja alim ima nad tobom su da poselamiš sve ljude općenito, a njega posebno, da sjedneš ispred njega, da ne pokazuješ rukom na njega niti da mu namiguješ, da mu ne govoriš ’rekao je taj i taj drugačije od tebe’, i da nikog ne ogovaraš kod njega.“ (4)

- Drugi pravedni halifa i šehid, Omer, r.a., rekao je: ’’Od prava alima nad tobom su: da mu ne postavljaš puno pitanja, niti da ga prisiljavaš na odgovor, niti da mu dosađuješ kada se umori, niti da uzimaš za njegovu odjeću kada krene, niti da otkrivaš njegove tajne, niti da ogovaraš pred njim ikoga, jer je učenjak poput palme, čekaš kada će ti pasti sa nje nešto.“ (5)

- Učenjak ashaba i mufessir ummeta, amidžić Resulullaha, s.a.v.s., Abdullah ibn Abbas, r.a., govori nam o svom ponašanju prilikom traženja znanja i njegovoj velikoj želji za njim: ’’Kada je preselio Poslanik, s.a.v.s., rekao sam jednom ensariji: ’Hajde da pitamo Poslanikove ashabe jer su oni danas mnogobrojni’, pa mi je odgovorio: ’Čudim ti se, sine Abbasov, zar ti misliš da ljudi imaju potrebu za tobom, a među njima su takvi i takvi ashabi?’, pa je otišao, a ja sam pitao ashabe Poslanika, s.a.v.s., o hadisu. Kada bih čuo da neki hadis prenosi taj i taj ashab od Poslanika, s.a.v.s, došao bih njegovoj kući, i ako bih ga zatekao da spava, prostro bih svoj ogrtač pred njegova vrata, a vjetar bi bacao prašinu na mene sve dok ne bi izašao taj ashab i upitao me: ’O sine Poslanikovog amidže, zašto si došao? Zašto nisi poslao po mene da ja dođem tebi? Preče je da ja dođem tebi.’ Pa bih ga pitao o hadisu. A ovaj ensarija (6) je doživio kada su se ljudi okupljali oko mene i postavljali mi pitanja, pa je rekao: ’Ovaj mladić je bio pametniji od mene.’’’ (7)

- Učenjak tabiina, Amir eš-Ša’bi, r.a., rekao je: ’’Krenuo je Zejd ibn Sabit da se popne na jahalicu i stavio svoju nogu u uzengiju, a Ibn Abbas je prihvatio za uzengiju, pa mu je (Zejd) rekao: ’Pusti to, Poslanikov amidžiću.’ ’Ne’, odgovorio je, ’ovako mi postupamo sa učenjacima i starijim.’’’ (8)

- Rekao je Poslanikov miljenik, s.a.v.s., Hasan ibn Alija, r.a., svome sinu: ’’O sinko, kada sjediš sa ulemom, nastoj da više čuješ nego što govoriš, i nauči dobro da slušaš kao i da dobro šutiš, i ne prekidaj ničiji govor dok ne završi, ma koliko dug bio.“ (9)

- Rekao je imam Šafija, r.a.: ’’Okretao sam nježno stranicu pred Malikom, iz poštovanja prema njemu, kako ne bi čuo njeno šuštanje.“ (10)

- Rekao je imam Ebu Bekr el-Adžurri, r.a.: ’’Kada učenik zavoli društvo učenjaka, onda se druži sa njima s poštovanjem i biva ponizan u sebi. Svoj glas spušta ispod njihova glasa, ponizno ih pita, a većina njegovih pitanja biva o pokornosti Allahu, s.v.t., dajući im do znanja da mu je potrebno znanje o kojem ih pita. Kada se okoristi znanjem od njih, kaže im da je veliku korist stekao, zatim im zahvali na tome, a ako se naljute na njega – ne ljuti se na njih, već traži razlog zbog kojeg su se naljutili na njega i to popravlja, upućujući im izvinjenje, ne dosađujući im pitanjima. On je blag u svim stvarima, ne raspravlja se sa njima dokazujući da je znaniji od njih, nego mu je glavna briga traženje koristi od njih na lijep način.“ (11)

- Rekao je imam En-Nevevi, r.a.: ’’Učenik treba da bude ponizan za znanje učitelja, a njegova poniznost će ga uzdići. Svima nam je poniznost naređena općenito, a ovdje je potrebna posebno. Slijedit će svoga učitelja i savjetovati se sa njim o svojim problemima i raditi po njegovim instrukcijama kao što bolesnik sluša iskusna i vješta ljekara. (...) Vrlina učenika je da nastoji udovoljiti učitelju pa makar se ne slagao sa njegovim mišljenjem, da ga ne ogovara niti širi njegove tajne, da spriječi njegovo ogovaranje ako to čuje, a ako ne može, nek napusti to mjesto, i da ne ulazi kod njega (učitelja) bez njegove dozvole. Kod njega se ulazi lijepa izgleda, čistog srca, bez ikakvih predrasuda, sa abdestom, da ne prelazi preko ljudi, nego da sjedne gdje se završava red osim ako ga pozove učitelj ili prisutni da priđe bliže. Treba da se lijepo ophodi sa svojim kolegama i slušaocima na predavanju, jer i njegovo lijepo ponašanje sa njima je lijepo ponašanje sa učiteljem i poštivanje njegova predavanja.“ (12)

Postoje i druge vrline koje su neophodne učeniku da ih se pridržava kako bi bio odgojen na ispravnim islamskim principima, a od njih su:

1. Kada učenik čuje od svog učitelja hadis i šerijatsko pitanje koje poznaje, da ne učestvuje sa učiteljem u spominjanju njihove predaje, već će šutjeti i slušati. Prve generacije su razumjele važnost ovoga kao što se spominje od njih u mnogim predajama, poput govora Muaza ibn Se’ida: ’’Bili smo kod Ata’a ibn Ebi Rebbaha, pa je neki čovjek spominjao hadis, a drugi čovjek mu se suprotstavio u tom hadisu. Tada je rekao Ataa’: ’Subhanallah, kakvo je ovo ponašanje? Kakva su ovo shvatanja? Ja slušam hadis od čovjeka, a znam bolje od njega, pa im pokazujem svojim primjerom kao da ja ne znam ništa bolje od njega.’“ (13) Slično tome kaže Halid ibn Safvan: ’’Kada vidiš muhaddisa kako govori hadis koji si prije čuo, ili spominje vijest koju od prije znaš, nemoj učestvovati sa njim u tome želeći da pokažeš onima koji su prisutni da to već znaš, jer je to brzopletost i loše ponašanje.“ (14)

2. Zabranjeno je previše se raspravljati u nauci. Raspravljanje u znanju u većini slučajeva dovodi do svađa, isticanja, mržnje i lošeg mišljenja o učenjacima, do napadanja i optuživanja sa lažima i drugim haramima. Zato je Poslanik, s.a.v.s., upozoravao na štetnost raspravljanja osim ako je na najljepši način, kao što je rekao u hadisu: ’’Nijedan narod nije zalutao nakon što je bio na pravom putu a da nije iskušan raspravljanjem.“ (15) Navest ćemo nekoliko habera (16) o tome:

- Imam ehli-sunneta i učenik Ibnul-Kajjima, Ibnu Redžeb el-Hanbeli prenosi nam da su selefi govorili: ’’Kada Allah želi Svome robu dobro, otvori mu vrata rada, a zatvori mu vrata raspravljanja, a kada Allah želi robu zlo, zatvori mu vrata rada, a otvori mu vrata raspravljanja.“ (17)

- Rekao je mudrac tabiina, Hasan el-Basri, r.a., pošto je vidio ljude kako raspravljaju: ’’Ovim ljudima je dosadio ibadet, govor im je bezvrijedan, smanjila im se bogobojaznost pa pričaju.“ (18)

- Rekao je imam Ebu Bekr el-Adžurri: ’’Ako neko kaže šta će raditi sa znanjem koje mu je nejasno, reći će mu se, ako je tako, a želi da se poduči znanju koje mu je nejasno, otići će učenjaku za kojeg zna da sa svojim znanjem želi Allahovo zadovoljstvo, i pitat će ga kao onaj koji želi korist, dajući mu do znanja da je njegova rasprava sa njim rasprava onog koji traži istinu, a ne rasprava da se pobijedi, a sebe će prisiliti na pravednost u toj raspravi.“ (19)

- O ovome je rekao imam Šafija, r.a.: ’’Nisam nikad ni sa kim raspravljao a da nisam želio da on pobijedi, istinu da rekne i bude njome nadahnut, da bude pod Allahovim nadzorom i zaštitom, i nisam ni sa kim raspravljao a da mi nije bilo svejedno da li će Allah iznijeti istinu mojim ili njegovim jezikom.“ (20)

- Imam Ibnul-Dževzi, upozoravajući od Iblisovih zavođenja učenjaka i učenika preko pitanja-raspravljanja, rekao je: ’’Nekima se objelodani istina preko suparnika, ali se ne vraća i teško mu je kako se istina pojavila sa suparnikom, pa onda nastoji da mu odgovori svim svojim znanjem da je on na istini, i ovo je najružnija stvar, zato što je rasprava postavljena da se istina dokaže. A rekao je Šafija: ’Nisam raspravljao ni s kim ko je odbacio dokaz a da nije izgubio vrijednost u mojim očima, i ni s kim ko je prihvatio dokaz a da ga nisam zavolio.“ (21)

3 – Zabrana sofizama (22). Pitanje je ključ znanja, pa zato učenik koji poznaje svoje mogućnosti i poštuje ulemu nastoji da se drži lijepog ponašanja prilikom pitanja. On pita samo kada nešto želi da nauči, razumije i dođe do istine. Postoje oni koji mnogo pitaju učenjake ne da bi saznali istinu već da bi umanjili ugled uleme, mada to ulema prozre. Ulema je upozorila da se odgovara ovakvima ili da se bude naklonjen njima, jer oni su glupaci koji ne zaslužuju odgovor.

- Ebu Hamid el-Gazali bavio se ilmul-kelamom (23) i tu je puno i nailazio na ljude koji postavljaju sofizme, pogotovo među filozofima. On kaže: ’’Čije pitanje i prebacivanje bude iz zavisti i mržnje kad god mu odgovoriš najljepšim odgovorom, to će mu samo povećati mržnju, neprijateljstvo i zavist. Zato je najbolji način, kako se ne bi zamarao odgovarajući mu, da se okreneš od njega i ostaviš ga u njegovoj bolesti.“ (24)

- Rekao je imam En-Nevevi: ’’Onaj koji pita i silom hoće da mu se odgovori ili da onemogući ispravan odgovor svojim sofističkim pitanjem, ne zaslužuje ga.“ (25)

4. Zabrana vrijeđanja uleme. Od šejtanskih došaptavanja nekim učenicima jeste da se upuštaju u ogovaranje pojedine svoje braće ili da vrijeđaju nekog učenjaka zato što se ne slaže sa njihovim mišljenjem. Zato je važno za učenika da nauči ponašanje sa suprotnim mišljenjima i da sebe navikne da voli svoju braću i da ih ne vrijeđa zbog različitog naučnog stava. Alim može kritikovati samo alima koji je na većem ili istom rangu od njega u onome u čemu ga kritikuje, ili neko ko može da se pozove na alima koji je tog ranga i koji ga je kritikovao. A da sam čovjek kritikuje nekog velikog alima, a sam nije alim, niti ima da se pozove na alima tako visokog ranga koji je kritikovao tog prvog, bilo direktno ili samo kritikovao neki stav koji se podudara sa stavom tog prvog, onda je to nezrelo i neozbiljno, pogotovo za učenika koji stječe znanje. Ovo je, nažalost, danas puno prisutno. Učenik treba da poštuje tuđe mišljenje, da raspravlja na naučni način, nastavljajući međusobnu ljubav i pažnju, i da to bude put kojeg će se uvijek držati i od kojeg nikada neće odstupiti. Žalosno je da razilaženje u mišljenjima dovodi do ličnih podržavanja samog sebe, do lošeg ponašanja u raspravi, i dozvoljava da se napada na čast muslimana, a posebno učenjaka, i da se istražuju njihove pogreške i traže njihovi posrtaji. (26)

Bilježi imam En-Nevevi od Hafiza Ibn Asakira da je rekao: ’’Znaj brate, Allah nas uputio prema Njegovom zadovoljstvu i učinio nas od onih koji Ga se plaše i boje istinskom bogobojaznošću, da su tijela učenjaka zaštićena, a Allahov zakon za one koji okaljaju njihovu čast je poznat, i da onaj koji uprlja svoj jezik klevećući ih, iznoseći njihove mahane i manjkavosti, bit će iskušan od Allaha, prije prirodne smrti, smrću svoga srca. Kaže Uzvišeni: ’Neka se pripaze oni koji postupaju suprotno naređenju Njegovu, da ih iskušenje kakvo ne stigne ili da ih patnja bolna ne snađe.’“ (27)

I poslije svega navedenog, ima li onoga ko bi pouku primio???

Kaže Allah, s.v.t.: ’’Nisu isto slijepac i onaj koji vidi, nisu isto vjernici koji dobra djela čine i zlotvori. Kako vas malo pouku prima!“ (El-Mu'min, 58)

Na nama je da znamo da nije sve crno-bijelo. Nadam se da će se sekte već jedanput okaniti jalovog posla koji se sastoji u stavljanju naše uzvišene i savršene vjere u Prokrustovu postelju njihovog razuma. (28) Poslije svega navedenog, želimo poručiti svim muslimanima i onima koji se pripisuju islamu ono što je poručio tabiin i učenjak Muhammed ibn Sirin, r.a.: ’’Ova nauka je vjera, pa gledajte od koga ćete je uzeti.“ (29)Da nam Allah pomogne i sačuva nas zablude. Amin.

Ukoliko se ipak ne opamete, imajmo na umu da su u svijetu i oni koji oči imaju, a ne vide, uši imaju, a ne čuju, smatraju svoje neznanje znanjem i svoju glupost razumom...

Bilješke:
(1)Ovo se najviše odnosi na ulemu koja na putu širenja menhedža ehli-sunneta u svakoj oblasti života i nauke ulaže cijeli svoj život, od kolijevke do groba, sav svoj trud i težnje, sav svoj kapacitet i imetak, kakvih ima bezbroj među onima koje su haridžije odbacile. Sve ono što zaslužuju obični muslimani, od imanja lijepog mišljenja o njima i traženja opravdanja, alimi imaju mnogostruko veće pravo na to, i u tom smislu će i biti sljedeće predaje.
(2)Vidi: Et-Tibjan fi adabi hameleti-l-kur’an, str. 21. En-Nevevi.
(3)Hadis bilježe imam Ahmed u ’’Musnedu’’, 1/257. i 2/207., i imam Hakim u svome “Mustedreku”, a šejh Albani i El-Hejsemi kažu da ima dobar sened.
(4)Vidi: Et-Tibjan fi adabi hameleti-l-kur’an, str. 38. En-Nevevi.
(5)Vidi: El-Feqiih we-l-mutefeqqih, 2/99, El-Hatib el-Bagdadi.
(6)Kojem je predložio da pitaju ashabe.
(7)Vidi: El-Džami’ li ahlaqi-r-raawi we-s-saami’, 1/158., El-Hatib el-Bagdadi.
(8)Vidi: El-Feqiih we-l-mutefeqqih, 2/99., El-Hatib el-Bagdadi.
(9)Vidi: Džami’u bejani-l-’ilm we fadlih, 1/130., Ibn Abdulberr.
(10)Vidi: Tezkirezu-s-saami’, str. 214., Ibn Džema’ah.
(11)Vidi: Ahlaqu-l-’ulemaa’, str. 33., imam El-Adžurri.
(13)Vidi: El-Medžmuu’, 1/35-37., En-Nevevi.
(14)Vidi: El-Džaami’, 1/200., El-Hatib el-Bagdadi.
(15)Isto, 1/201.
(16)Bilježi Et-Tirmizi, 3250.
(17)Predaje od selefa, prvih generacija.
(18)Vidi: Fadlu ’ilmi-s-selef ale-l-halef, str. 86., Ibn Redžeb el-Hanbeli.
(19)Vidi: Isto, 89.
(20)Vidi: Ahlaaqul-’ulemaa’, str. 41., Ebu Bekr el-Adžurri.
(21)Vidi: El-Feqiih we-l-mutefeqqih, 2/26., El-Hatib el-Bagdadi.
(22)Vidi: Telbiisu Iblis, str. 120., Ebul-Feredž ibnul-Dževzi.
(23)Sofizmi su pitanja kojima se vara ili u pogrešku dovodi ulema, jer su tako konstruisana da su naizgled logična, ali kada se dublje pogleda, uvidi se da su sama sebi kontradiktorna i da su varke, da su pogrešno postavljena, jer nisu obuhvatila sve relevantne faktore da bi dobile ispravan odgovor. Postavljaju se iz loših namjera, a ne da bi se nešto naučilo, i Poslanik, s.a.v.s., zabranio je takvu vrstu pitanja (Vidi: Sunen Ebu Davuda, 3656.).
(24)Nauka u kojoj se razum koristi za ono što nije pod njegovom jurisdikcijom (hoće ljudi da razumom spoznaju gajb u kojem inače ne važe pravila po kojima se naš trodimenzionalno ograničeni razum vlada).
(25)Vidi: Ejjuhe-l-weled, str. 138., Ebu Hamid el-Gazali.
(26)Vidi: El-Medžmuu’, 1/39., En-Nevevi.
(27)Za opširnije vidjeti: Edebu-l-hilaf, dr. Salih ibn Humejd.
(27)Vidi: Et-Tibjan fi adaabi hameleti-l-kur’an, str. 21., En-Nevevi.
(28)Prokrust je po grčkoj mitologiji bio razbojnik koji je postao poznat po tome što je imao dvije postelje, jednu kratku i jednu dugačku. One koji bi navraćali kod njega da prenoće, on je mučio i ubijao. Visoke bi stavljao u kratku postelju da legnu i s obzirom da im postelja nije odgovarala, Prokrust bi im odsjekao noge za višak koji je prelazio preko kreveta. Niske rastom bi stavljao u dugačku postelju te bi ih razvlačio kako bi dostigli dužinu kreveta. Naravno, ovi bi pod velikim mukama umirali. Prokrustova postelja je izraz koji se koristi da označi situaciju u kojoj se nasilu pokušava neko učenje strpati u okvire koji mu ne odgovaraju, nastojeći ili iz tog učenja izbaciti određene dijelove ili dodati neke nove sa namjerom da takvo, nasilno promijenjeno učenje ponudi kao originalno.
(29)Vidi: El-Džaami’, 1/129., El-Hatib el-Bagdadi.