Pritom ja nisam bio ni krsten, sto mi je ostavilo prostora da citanjem Starog i Novog zaveta zadovoljim radoznalost za sustinom vere i ujedno da ispitam da li je to ono pravo.

Citanje me je u krajnoj liniji samo udaljilo od Hriscanstva, ali ne i od Boga za koga sam bio duboko uveren da postoji, jedino pitanje je bilo: koja je Njegova prava poruka ljudima? Misleci da su sve te nejasnoce i negativan osecaj nakon citanja Biblije bile najpre posledica mojih godina i nedovoljno razvijene svesti, ponovio sam to iskustvo jos dvaput, sa visegodisnjim razmacima, ali bez bitnih promena. Cak stavise, poslednji put sam toliko bio iritiran jednim prikazom ophodjenja Ise a.s. da sam zaklopio stranice i odlucio da ih vise ni ne otvorim.

Biblijske interpretacije nisu bile jedina stvar koja mi nije lezala. Nikada nisam razumevao potrebu za tolikim idolopoklonistvom u vidu fresaka, nebrojenih svetaca i sto varijacija na tu temu, kao ni konceptom Trosjtva i cele price u vezi sa tim, Jednostavno, i previse toga je govorilo da u zvanicnom Hriscanstvu, ja sa svojim kontriranjem nerazumnim dogmama mogu biti samo jeretik.

Ali daleko od toga da me je samo Hriscanstvo interesovalo - nekoliko godina sam proveo interesujuci se za "alternativne pristupe", tacnije, voleo sam da citam razne tekstove iz oblasti Hermetizma, koji su se bavili stanjem duha i shvatanja naseg postojanja. Iako sam ovde cak nailazio na humanije, razumnije i stavove nego kod Hriscana, opet je to bilo nedoreceno i u neku ruku, kao da se vrtelo u krug filozofije, bez mnogo resenja za zivot obicnog coveka. Takodje mi je smetalo sve sto je sugerisalo politeizam, jer to nisam uspevao da prihvatim, prosto intuitivno.

Islam je tokom svog ovog vremena bio "tu negde", u vidokrugu, ali sam ga zapostavljao misleci da je to samo jos jedna "zvanicna" religija stvorena taman tako da je siroke mase prihvate ali da se opet ne kaze nista konkretno, vec manipulise u skladu sa potrebom. Da Bog sacuva, ne znam ni otkud mi ovo, obzirom da sam malo toga o njemu znao, ali sam ipak jos davno rekao sebi da necu konacno suditi o tome dok ne procitam Kur'an.

Onda je doslo sasvim lagano... Umoran od nekih drugih stvari u zivotu, hteo sam na lep nacin iskoristiti slobodno vreme upoznajuci se sa bliskoistocnom kulturom. Tek sto sam zagrebao povrsinu, neminovno sam naisao na pojasnjenja islamskog nacina zivota, sto mi je razbilo neke pogresne predstave, i cak stavise, poceo sam da razmisljam kako se tu nalazi potencijalno resenje za izvlacenje coveka iz danasnjeg haosa i unistenja sistema vrednosti.

Ja licno nisam ni pre bio sklon nezdravom zivotu ili ruznom ponasanju, ali sam se vec bojao da me (nazalost) vecinski takva okolina kad-tad ne povuce na dno. I pored prijatelja i bliskih ljudi koji nisu takvi, zivot te ne pita sa kim ces mozda sutra deliti radno ili neko drugo mesto. Shvativsi da je veci deo pravila islamskog zivota doslo direktno kroz objavu, iz Kur'ana, pozurio sam da ga pronadjem i procitam radi toga - i dalje misleci da je njegova duhovna strana nedovoljna!

Ali sve se promenilo vec tokom citanja druge sure. Toliko zakljucaka do kojih sam godinama dolazio, i toliko usadjenih verovanja o odnosu prema Bogu i ljudima, za koje sam vec mislio da necu moci pomiriti ni sa kakvim verskim sistemom - sve je vec bilo tu, ispricano najplemenitijim stilom i tonom.

Moje dalje citanje je bilo samo potvrda onoga sto sam uvideo nakon vec nekoliko stranica, i nisam skidao osmeh sa lica jer mi je sve to bilo jedno veliko iznenadjenje. Citajuci jos dosta tekstova sa strane vezano za Islam, uverio sam se u njegovu pravu prirodu i put sredine, koji mi je uvek i bio najblizi srcu.

Uz podrsku i ohrabrenje sestara i brace sa jednog islamskog internet foruma, usledio je i sehadet, potom i odlazak u beogradsku dzamiju, gde sam se kroz razgovore sa jednim bratom poceo iz prve ruke upoznavati sa Islamom.

A kome najvise da zahvalim na svemu ovome, nego Njemu?